Institut odlaganja krivičnog gonjenja predstavlja ovlašćenje javnog tužioca da po svojoj oceni, u okviru zakonom propisanih uslova, ne pokrene krivični postupak protiv osumnjičenog, ili ukoliko je postupak pokrenut, da odustane od daljeg krivičnog gonjenja okrivljenog, ukoliko ispuni jednu ili više zakonom propisanih mera čije ispunjenje mu je tužilac naložio.
Svrha ovog instituta je kako rasterećenje sudova i smanjenje troškova krivičnih postupaka, tako i izbegavanje vođenja krivičnog postupka protiv lica prema kojima nije nužno izricanje krivičnih sankcija.
Budući da predstavlja izuzetak od načela legaliteta, institut odlaganja krivičnog gonjenja je ograničen na postupke za krivična dela za koja je zakonom propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 5 godina.
Za krivična dela za koja je zakonom propisana novčana kazna, ili kazna zatvora do tri godine, propisana je i obaveza javnog tužioca da razmotri da li su ispunjeni uslovi za odlaganje krivičnog gonjenja, i to već po prijemu krivične prijave (i naravno inicijalne ocene osnovanosti podnete prijave).
Za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do 5 godina, tužilac takođe može odložiti krivično gonjenje, ali samo uz saglasnost krivičnog vanraspravnog veća nadležnog suda.
Prilikom ocene opravdanosti primene ovog instituta u odnosu na konkretnog osumnjičenog, javni tužilac će se po pravilu rukovoditi istim okolnostima kojima se rukovodi sud prilikom odmeravanja krivične sankcije, a koje su propisane čl. 54. Krivičnog zakonika. Pre svega, u obzir će biti uzeta ranija osuđivanost osumnjičenog, u nekim slučajevima i ranija prekršajna kažnjavanost, okolnosti pod kojima je delo izvršeno, lične i porodične prilike osumnjičenog, ali i priroda samog krivičnog dela. Takođe će tužilac uzeti u obzir i da li je ovaj institut već primenjen prema osumnjičenom.
Tužilac će takođe proceniti i koju od mera je najcelishodnije naložiti osumnjičenom, kao i rok za izvršenje naložene obaveze. Zakon kao najduži propisuje rok od 6 meseci, a dozvoljava tužiocu da osumnjičenom naloži jednu ili više obaveza.
Tužilac može osumnjičenom naložiti da nadoknadi pričinjenu štetu, odnosno otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela, da uplati određeni iznos u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, da obavi društvenokorisni ili humanitarni rad, ispuni dospele obaveze izdržavanja, da se podvrge odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, da se podvrgne psihosocijalnoj terapiji, da izvrši obavezu ustanovljenu pravosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno parvosnažnom sudskom odlukom, položi vozački ispit, obavi dopdatnu vozačku obuku, odnosno završi drugi odgovarajući kurs.
Primena ovog instituta je moguća samo uz saglasnost osumnjičenog. Prema tome, osumnjičeni može odbiti predlog tužioca da se prema njemu krivično gonjenje odloži, a takođe može i propustiti da ispuni naložene mere čije je ispunjenje prvobitno prihvatio, i u tom slučaju će protiv njega biti pokrenut ili nastavljen krivični postupak. U svakom slučaju pristanak osumnjičenog na primenu ovog instituta nikako ne znači njegovo priznanje krivice za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, niti će sud taj pristanak uzeti u obzir na bilo koji način tokom postupka ili prilikom donošenja presude, ukoliko primena instituta ne uspe, i postupak se nastavi.
Zakonik o krivičnom postupku predviđa i slučajeve kada je za primenu ovog instituta potrebna i saglasnost oštećenog – kada tužilac nalaže osumnjičenom da uplati određeni novčani iznos u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, ili da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad.
Ovo zakonsko rešenje je posledica toga što oštećeni primenom ovog instituta gubi pravo da preuzme krivično gonjenje, a ne dobija bilo kakvo obeštećenje. U situacijama kada se osumnjičenom nalaže da otkloni štetnu posledicu ili nadoknadi pričinjenu štetu, da ispuni dospele obaveze izdržavanja, ili izvrši obavezu ustanovljenu pravosnažnom odlukom suda, oštećeni biva obeštećen samim izvršenjem naložene mere, te njegova saglasnost nije potrebna. Kada se osumnjičenom nalaže da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili droga, da se podvrgne psihosocijalnoj terapiji ili završi odgovarajući kurs, saglasnost oštećenog takođe nije potrebna, zbog same prirode ovih obaveza.
Oštećeni u svakom slučaju, bez obzira da li je saglasnost dao ili uskratio, ili njegova saglasnost nije ni bila potrebna, ne gubi pravo da svoj imovinskopravni zahtev ostvaruje u parničnom postupku. On to pravo ne gubi ni u slučaju da smatra da je šteta koju je pretrpeo veća od one koju je tužilac naložio osumnjičenom da nadoknadi.
Ukoliko oštećeni uskrati saglasnost, iako mu je šteta nadoknađena, a javni tužilac oceni da su razlozi tog uskraćivanja neopravdani, odobrenje za primenu ovog instituta prema osumnjičenom, na predlog tužioca, daje krivično vanraspravno veće suda.
Primena instituta je moguća tokom gotovo čitavog postupka – od podnošenja krivične prijave, pa sve do zaključenja glavnog pretresa (iako institut gubi dosta od svoje primarne svrhe – ekonomičnosti kada se primenjuje u kasnim fazama postupka).
Do podnošenja optužnog predloga, ukoliko osumnjičeni izvrši naloženu obavezu, tužilac će odbaciti krivičnu prijavu i postupak protiv osumnjičenog nikada neće ni biti pokrenut.
Nakon podnošenja optužnog predloga – u fazi glavnog pretresa, za primenu instituta je potrebna i saglasnost postupajućeg sudije, odnosno saglasnost krivičnog vanraspravnog veća ako se radi o delima za koje je predviđena kazna zatvora do 5 godina. Kada osumnjičeni izvrši naloženu obavezu, tužilac će odustati od krivičnog gonjenja.
Rešenjem o odlaganju krivičnog gonjenja i kasnijim rešenjem o odbačaju krivične prijave, odnosno odustankom od krivičnog gonjenja, se nikada ne ulazi u meritum krivične stvari – ne utvrđuje se da li je okrivljeni izvršio krivično delo, i da li je za isto kriv. Okrivljeni prema kome je institut uspešno primenjen ima isti položaj kao i svaki drugi okrivljeni protiv koga je krivična prijava odbačena ili je tužilac odustao od gonjenja iz bilo kog drugog zakonom predviđenog razloga. Okrivljeni koji nije izvršio naloženu obavezu, pa se prema njemu postupak pokreće, ili nastavlja, u daljem toku postupka ima položaj kao da primena instituta nije ni pokušana. Rešenje o odlaganju krivičnog gonjenja se ne može koristiti ni u parničnom postupku ili bilo kom drugom postupku, u kome bi se kao prethodno pitanje pojavilo postojanje krivičnog dela ili krivica učinioca.
Autor: Smiljka Jevtović
Svrha ovog instituta je kako rasterećenje sudova i smanjenje troškova krivičnih postupaka, tako i izbegavanje vođenja krivičnog postupka protiv lica prema kojima nije nužno izricanje krivičnih sankcija.
Budući da predstavlja izuzetak od načela legaliteta, institut odlaganja krivičnog gonjenja je ograničen na postupke za krivična dela za koja je zakonom propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 5 godina.
Za krivična dela za koja je zakonom propisana novčana kazna, ili kazna zatvora do tri godine, propisana je i obaveza javnog tužioca da razmotri da li su ispunjeni uslovi za odlaganje krivičnog gonjenja, i to već po prijemu krivične prijave (i naravno inicijalne ocene osnovanosti podnete prijave).
Za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do 5 godina, tužilac takođe može odložiti krivično gonjenje, ali samo uz saglasnost krivičnog vanraspravnog veća nadležnog suda.
Prilikom ocene opravdanosti primene ovog instituta u odnosu na konkretnog osumnjičenog, javni tužilac će se po pravilu rukovoditi istim okolnostima kojima se rukovodi sud prilikom odmeravanja krivične sankcije, a koje su propisane čl. 54. Krivičnog zakonika. Pre svega, u obzir će biti uzeta ranija osuđivanost osumnjičenog, u nekim slučajevima i ranija prekršajna kažnjavanost, okolnosti pod kojima je delo izvršeno, lične i porodične prilike osumnjičenog, ali i priroda samog krivičnog dela. Takođe će tužilac uzeti u obzir i da li je ovaj institut već primenjen prema osumnjičenom.
Tužilac će takođe proceniti i koju od mera je najcelishodnije naložiti osumnjičenom, kao i rok za izvršenje naložene obaveze. Zakon kao najduži propisuje rok od 6 meseci, a dozvoljava tužiocu da osumnjičenom naloži jednu ili više obaveza.
Tužilac može osumnjičenom naložiti da nadoknadi pričinjenu štetu, odnosno otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela, da uplati određeni iznos u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, da obavi društvenokorisni ili humanitarni rad, ispuni dospele obaveze izdržavanja, da se podvrge odvikavanju od alkohola ili opojnih droga, da se podvrgne psihosocijalnoj terapiji, da izvrši obavezu ustanovljenu pravosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno parvosnažnom sudskom odlukom, položi vozački ispit, obavi dopdatnu vozačku obuku, odnosno završi drugi odgovarajući kurs.
Primena ovog instituta je moguća samo uz saglasnost osumnjičenog. Prema tome, osumnjičeni može odbiti predlog tužioca da se prema njemu krivično gonjenje odloži, a takođe može i propustiti da ispuni naložene mere čije je ispunjenje prvobitno prihvatio, i u tom slučaju će protiv njega biti pokrenut ili nastavljen krivični postupak. U svakom slučaju pristanak osumnjičenog na primenu ovog instituta nikako ne znači njegovo priznanje krivice za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, niti će sud taj pristanak uzeti u obzir na bilo koji način tokom postupka ili prilikom donošenja presude, ukoliko primena instituta ne uspe, i postupak se nastavi.
Zakonik o krivičnom postupku predviđa i slučajeve kada je za primenu ovog instituta potrebna i saglasnost oštećenog – kada tužilac nalaže osumnjičenom da uplati određeni novčani iznos u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, ili da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad.
Ovo zakonsko rešenje je posledica toga što oštećeni primenom ovog instituta gubi pravo da preuzme krivično gonjenje, a ne dobija bilo kakvo obeštećenje. U situacijama kada se osumnjičenom nalaže da otkloni štetnu posledicu ili nadoknadi pričinjenu štetu, da ispuni dospele obaveze izdržavanja, ili izvrši obavezu ustanovljenu pravosnažnom odlukom suda, oštećeni biva obeštećen samim izvršenjem naložene mere, te njegova saglasnost nije potrebna. Kada se osumnjičenom nalaže da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili droga, da se podvrgne psihosocijalnoj terapiji ili završi odgovarajući kurs, saglasnost oštećenog takođe nije potrebna, zbog same prirode ovih obaveza.
Oštećeni u svakom slučaju, bez obzira da li je saglasnost dao ili uskratio, ili njegova saglasnost nije ni bila potrebna, ne gubi pravo da svoj imovinskopravni zahtev ostvaruje u parničnom postupku. On to pravo ne gubi ni u slučaju da smatra da je šteta koju je pretrpeo veća od one koju je tužilac naložio osumnjičenom da nadoknadi.
Ukoliko oštećeni uskrati saglasnost, iako mu je šteta nadoknađena, a javni tužilac oceni da su razlozi tog uskraćivanja neopravdani, odobrenje za primenu ovog instituta prema osumnjičenom, na predlog tužioca, daje krivično vanraspravno veće suda.
Primena instituta je moguća tokom gotovo čitavog postupka – od podnošenja krivične prijave, pa sve do zaključenja glavnog pretresa (iako institut gubi dosta od svoje primarne svrhe – ekonomičnosti kada se primenjuje u kasnim fazama postupka).
Do podnošenja optužnog predloga, ukoliko osumnjičeni izvrši naloženu obavezu, tužilac će odbaciti krivičnu prijavu i postupak protiv osumnjičenog nikada neće ni biti pokrenut.
Nakon podnošenja optužnog predloga – u fazi glavnog pretresa, za primenu instituta je potrebna i saglasnost postupajućeg sudije, odnosno saglasnost krivičnog vanraspravnog veća ako se radi o delima za koje je predviđena kazna zatvora do 5 godina. Kada osumnjičeni izvrši naloženu obavezu, tužilac će odustati od krivičnog gonjenja.
Rešenjem o odlaganju krivičnog gonjenja i kasnijim rešenjem o odbačaju krivične prijave, odnosno odustankom od krivičnog gonjenja, se nikada ne ulazi u meritum krivične stvari – ne utvrđuje se da li je okrivljeni izvršio krivično delo, i da li je za isto kriv. Okrivljeni prema kome je institut uspešno primenjen ima isti položaj kao i svaki drugi okrivljeni protiv koga je krivična prijava odbačena ili je tužilac odustao od gonjenja iz bilo kog drugog zakonom predviđenog razloga. Okrivljeni koji nije izvršio naloženu obavezu, pa se prema njemu postupak pokreće, ili nastavlja, u daljem toku postupka ima položaj kao da primena instituta nije ni pokušana. Rešenje o odlaganju krivičnog gonjenja se ne može koristiti ni u parničnom postupku ili bilo kom drugom postupku, u kome bi se kao prethodno pitanje pojavilo postojanje krivičnog dela ili krivica učinioca.
Autor: Smiljka Jevtović
